Школа некада

    Техничка школа у Лозници основана је 1911. године као ˝Зантаско-трговачка школа˝ и радила је у згради лозничке Гимназије. Предавања и практичне вежбе држали су учитељи основне школе. Рад је прекинут за време окупације Лознице у Првом светском рату од 1915- 1918 године. Одмах по ослобођењу Србије почела су припреме за обнављање рада у Занатској-трговачкој школи у Лозници.Господин Милан Јанковић, управник школе, пише Министарству трговине и индустрије, новембра 1921. године:

        ˝Част ми је известити Министарство Трговине и Индустрије да је рад у Занатско-трговачкој школи у Лозници отпочео 6. овог месеца. Уписаних ученика у први разред има 63 сем тога има 31 ученик, који нема свршени разред основне школе, већ, или само први и други,или трећи разред основне школе. Миоим за одобрење да се за ове ученике отвори припремни разред или да се одлучи,како ће се поступити са овим ученицима. Предавања меку редовно.˝

          Буџет обновљене школе за 1922. године износио је 7840 динара и одобрен је Решењем Министра Трговине и индустрије 24. јануара 1922. године. године. У школи су предавали: професор Драгутин Стефановић - рачуницу, геометрију, коресподенцију; Милутин Павловић - српски језик, земљопис, писање; професор Михаило Кравченко - геометрију, рачуницу, писање; професор Стеван Пијук - цртање, физику и књиговодство; доктор Светозар Томић - хигијену. Од те школске, 1921. године до данас школа није прекидала рад.

          Поред теоријске наставе ученици Занатско-трговачке школе учили су код мајстора и занате : берберски, казанџиски, ћурчиски, гвожђарски, абаџијски, ковачки, лимарски, књижарски, коларски, обућарски, столарски,мануфактура итд. Преко дана су радили у мајсторским радњама као шегрти, помоћни радници, а у вечерњим сатима је за њих у просторијама лозничке Гимназије организована настава. Положај шегрта је био тежак, пуно се радило у радионици и у мајсторовом домаћинству. Уговори, потписивани између шегртових родитеља и мајстора често нису поштовани а надокнада за шегртски рад била је симболична.

          По завршетку трогодишње школе ученици су полагали теоријски и практични испит а чланови комисије били су из Трговачког удружења, Занатског еснафаи општинског суда. Приликом полагања испита за калифу или мајстора, кандидат је поносио молбу Удружењу занатлија а испит , на пример за абаџијског помоћника, подразумевао ја израду ˝једних тесних панталона˝ као и знање из предмета: познавање алата у занату, знање о мерном систему итд. Будуће калфе и мајстори спровођени су у звање уз одредјени церемонијал.

          Лозничке занатлије су често приређивали заједничке закуске у кафани "Централ" као и занатске забаве, најпознатије и највеселије забаве које трају све до данас. Занатско-трговачку школу најчешће су похађала деца занатлија из Лознице и занатлија из околних јадарских и рађевских села а било је и ученика из Босне и околних крајева.

          Од сколске 1933/34 године школа је мења име у "Стручно-продужна школа Лозница".Временом је мењала називе и седиште.До 1962. године радила је у згради тадашње Београдске банке када се уселила у нову зграду (садашња Хемијско-Техничка школа) и имала је назив Школа ученика у привреди. Затим је постала Школски центар "Вујо Матић" па ООУР у СОУР-у за образовање и васпитања Лозница, после раздруживања има старо име а 1988.године из ње се издваја Хемијско-техничка школа. Ново име је Средња техничка школа "Вујо Матић" (у спомен партизана-политичког комесара,ученика школе, који је стрељан 18. марта 1942.године) и ради у новој згради изграђеној 1980. године. Коначно , школа мења назив 2003. године у Техничка школа и налази се у центру Лознице , на Тргу Јована Цвијића 3, поред других средњих школа(Гимназије, Економске и Хемијске).

Списак управника и директора школе од 1921 до 2016:

          Борислав Пантелић, Милан Јанковић, Владимир Лазић, Властимир Илић, Момчило Стојановић, Ђого Хусејин, Драгољуб Тешић, Милан Арсенијевић, Добросав Милетић, Миодраг Вујић, Светислав Николић, Ратко Васиљевић, Раде Тешић, Слободан Ристановић, Александар Деспотовић, Обрен Кикановић, Мирко Радуловић, Анђелко Крстић, Љубинко Ђокић, Живко Матић, Биљана Недић и Горан Горданић.

          Интересантно је истаћи да у записнику прве седнице испитне комисије за полагање завршног испита Школе ученика у привреди, у школској 1957/58 години је истакнуто да су се кандидати пријавили за полагање практичног дела за аутомеханичарско занимање, машинбраварско занимање, браварско занимање, ковачко занимање и лимарско занимање, односно занати: тесарски, месарски, пекарски, кројачки, берберско-фризерско, аутомеханичарски, обућарски, фотографски, словослагачки, тапетарски,електричарски и тракслерски. У статистичком прегледу успеха кандидата назавршном испиту 1969/70 године стоји да су кандидати полагали завршни испит из струке: металска, услужна, електротехничка, грађевинска, дрвно-прерађивачка, прехрамбрена, текстилна, хемијска КВ и хемијска техничка и гумарска.